O filmu: Ako je neko od vas video istoimeni film sa Dzejn Fondom i Dzenifer Lopez, nek' zna da je scenario za isti inspirisan pricom iz zivota. Ovom. A, lepo sam rekla sebi da necu da lose blogujem o svekrvama, al' ne vredi: ova moja italijanska je pre neki dan nadmasila sva moja (ne)ocekivanja u ratu protiv snajke, pa nisam mogla da dopustim da sve to bude prepusteno zaboravu.

Uvod: u trenutku kad sam upoznala muza, u neznom dobu od 35 godina, on je jos uvek ziveo sa njegovima. I dok se njegova mama brinula o njemu i njegovom starijem bratu, takodje njihovom podstanaru, o kuci se dvaput nedeljno brinula izvesna Jolanda, cetrdesetogodisnja Poljakinja bez dozvole za rad, stalne adrese i stalne boje kose.

Zaplet: od trenutka kad sam pocela da se zabavljam sa mojim muzem, tad deckom, pa do trenutka kad sam upoznala njegovu mamu, proslo je vise od godinu dana. Ko zna zasto je interes da se upoznamo obostrano bio nepostojeci? Kako god, od mog upoznavanja s njom je proslo skoro 5 godina, od kojih 2 otkako sam udata za njenog sina. Vec 4 godine zivimo zajedno, ne s njom, hvala bogu, i jednom u dve nedelje Jolanda dodje kod nas da pospremi. A kad god mi odemo kod njegovih, ona, svekrva, mene oslovljava sa "Jolanda". Vise puta sam joj skrenula paznju da se ja, njena snajka, zovem Ivana, ali ne vredi: Jolanda, pa Jolanda.

Kulminacija: pre neki dan, taman sto je moj muz zavrsio razgovor sa njegovima, zvoni mi mobilni: svekrva! Otkud ona mene da zove na mobilni, pod jedan, kad zna da sam kod kuce, pod dva?
- Halo?
- Jolanda? Dodji sutra u 8.30 na posao!

Rasplet: pisanje scenarija je u toku.

Juce mi je dosla sestra iz Cikaga, pa mi, Rimljani, k'o pravi domacini Srbijanci, resili da je odvedemo negde na rucak. Odemo u muzevljev omiljeni restoran, Il Pomodorino, zasednemo za sto i pocnemo da proucavamo jelovnik. Moja sestra, kao sto to obicno biva sa Amerikancima, pocne odmah da ga prekraja po svom ukusu i to na srpskom:
- A, je l' mogu ja pizzu, al' da bude sa ovim, al' ne s onim...?
- Znaci, hoces pizzu sa paradajzom, mocarelom, patlidzanom, pecurkama...? - pitam ja.

Za to vreme konobar, jedan simpaticni mladic od oko 30-tak godina, nas pomno posmatra:
- Hoces paradajz? - pita na kraju moju sestru.
Nas dve se prvo upitno pogledamo, pa onda njega:
- Pricas srpski?? - obe uglas.
- Ne pricas vise... malo... tako-tako.

I onda, umesto o pizzama, krene na italijanskom prica o "Titubandi", dvadesetoclanom duvackom orkestru u kojem on svira trubu, o njihovoj turneji od prosle godine po Bosni i Srbiji, preko Sarajeva, sabora trube u Guci i Beograda, o cevapima s lukom koji su mu izasli na nos i njegovoj mami koja zivi u Kuli, ali je poreklom Madjarica, pa nikad nije naucila srpski (a zbog nje ni on) i tako jos pola sata o balkanskim specijalitetima. Samo je falilo ono "... i rezanci s makom". Onda je nastavio da "trubi" o svim vrstama rakija, pocevsi od travarice, sljivovice, loze i dunje i na kraju spomenuo i neku rakiju sa medom.

- Rakija s medom? To jos nisam probao! - kaze moj muz, rodjeni Rimljanin, (alkoholnim) duhom Srbijanac.

I tako, ostadosmo mi bez pizza. Bilo mi "truba" da ih prekinem.

Ovaj cas,
ovaj cas
jedan pas,
u kolicima od najlona,
sa noktima lila,
s masnicom od tila
vozi se kraj nas.

Jedna beba ne mnogo stara
sa njim razgovara:

- Fifi, gledaj pravo,
Fifi, digni rep.
Fifi, pazi drvo.
Fifi, nisi slep.
Fifi, masnu pazi.
Fifi, lepo vozi.
Fifi, to ne njusi.
Fifi, gore usi.
Fifi, ti znas ko si.
Fifi, ne prkosi.
Fifi, jezik nize.
Fifi, hodi blize.
Fifi, ne skakuci.
Fifi, sad ces kuci.

Tako Fifi zivi
u kolicima od najlona,
sa noktima lila,
sa masnom od tila.
Tako beba nemnogo stara
sa njim razgovara.
Tako ovaj cas
provozase se kraj nas.

Prvih 40 dana sa nasom novom ukucankom.

 

Prethodna tapa Ayers Rock

16 - 18. maj 2006

Alice Springs: u geografskom centru Australije

Put iz Ayers Rocka do Alice Springsa smo uglavnom prespavali, sto zbog umora, sto zbog jednolicnog pejzaza: pustinja, pustinja i opet pustinja. Probudili smo se negde na periferiji Alice Springsa i ono sto smo videli nije bas mnogo obecavalo: prizemne kuce sklepane od kojekakvog materijala, prljavstina na sve strane, Aboridzini u polu-pijanom stanju leze po ulicama... nesto slicno cigan-maloj ispod Savskog mosta.

Nakon sto smo se smestili u hotelu na oko 2 km od centra grada, bili smo neodlucni sta da radimo do polaska aviona za Adelaide: da li da presedimo u sobi celo vece i pola sledeceg dana, ili da malo procunjamo po mestu. Odlucismo se za ovo drugo. Naoruzani planom grada, negde oko 19.30 h smo se upustili u jednu duzu setnju do centra. Na ulicama nije bilo zive duse, nismo znali da li je to samo zatisje zbog vecere, ili je onih 27.000 stanovnika definitivno u to doba zamandaljeno po kucama (licno sam sumnjala u ovo drugo). Onih nekoliko zivih dusa sto su prosli pored nas su nas pozdravili, kao da se vidjamo svakog dana, a mi smo, pomalo uplaseni, stidljivo uzvracali pozdrave.

Na recepciji hotela su nam preporucili restoran Bojangles Saloon u glavnoj gradskoj ulici, pa kad smo posle pola sata hoda po pustim ulicama konacno ugledali svetla restorana i u njemu neko desavanje, pao nam je kamen sa srca: u ovom gradu, ipak, ima nekog. Pazljivo smo otskrinuli dvokrilna salunska vrata i nasli se u sred divljeg zapada: kaubojski rekviziti na sve strane, od sedla na jednoj stolici, do pusaka, omci i kojekakvih rogova zakacenih po zidovima, a u centru dve grupe gostiju kako zivo diskutuju uz velike krigle piva. Bojazljivo smo seli u jedan cosak i pitali se da li ce uskoro da pocne neko puskaranje, kad je iz sanka iskocio konobar sa menijima i osmehom od uva do uva i vratio nas u realnost. Pokusao je da ubedi Karla da isproba par klasicnih "aussie" specijaliteta kao sto je meso od krokodila ili kengura, ali se Karlo, nakon sto sam ga prostreljala pogledom, spontano odlucio za obicni hamburger. Ostatak veceri smo proveli razmisljajuci kako to da je Alice Springs jedna od omiljenih turistickih meta.

Sutradan ujutru me je probudilo neko cudno krestanje i kad sam se priblizila prozoru imala sam sta da vidim: jato papagaja se bezbrizno igralo na travnjaku ispred nase sobe, dok je par zeceva skakutalo levo-desno malo dalje od njih. Ustinula sam se po obrazima par puta misleci da sanjam, pa ponovo pogledala kroz prozor: papagaji i zecevi su i dalje bili tamo, kao golubovi i macke u nekom nasem evropskom gradu. Odmah sam probudila Karla i u roku od 5 minuta smo vec bili na putu za centar grada.

Okupan suncem, pun zelenila i ljudima na ulicama, Alice Springs je konacno zablistao u pravom svetlu. Na jednoj tabli sa putokazima saznali smo da smo na 14.281 km od Rima, sto nas je podsetilo da nas od kuce deli pola zemaljske kugle.

14.281 km od Rima

Aboridzinska umetnicka galerija

Pozeli smo da provedemo ostatak dana zavaljeni u stolice gledajuci lenjo prolaznike i uzivajuci u lepom danu i jos lepsoj atmosferi. Receno - ucinjeno: seli smo u prvi kafic u setackoj ulici Todd i narucili par kapucina i dva dzigantska mafina. Konobarica nas je odmerila od glave do pete, a onda na perfektnom italijanskom pitala odakle smo i - puf! - magija koja je do tog trenutka obavijala Alice Springs i nase "biti na drugom kraj zemaljske kugle" i "u sred Australije" je nestala. Ustupila je mesto dzangrizavoj dvadesetogodisnjoj Italijanki na proputovanju kroz Australiju u potrazi za poslom, novim identitetom, prethodnim reinkarnacijama i ne znam ni ja cemu sve jos. Nikad brze nismo ispili kapucino i sa nedovrsenim mafinima izgubili se sto dalje od kafica.

"Draga, sto ne obmotas pitona oko vrata...?"

Nakon Todd ulice odlucili smo da obidjemo muzej reptila, sediste Letecih doktora ("Flying Doctors") i par aboridzinskih galerija u potrazi za kakvim dragocenim suvenirom. Muzej je nadmasio sva nasa nadanja, jer smo umesto ocekivanih prepariranih reptila naisli na prave zivotinje koje su nas gledale sa istom radoznaloscu kojom smo mi gledali njih. Kad je vodic iz jednog terarijuma izvukao pitona i stavio ga sebi oko vrata, mislili smo da prisustvujemo pokusaju samoubistva i da je razgledanju muzeja dosao kraj. Piton se samo malo promeskoljio na vodicevim ramenima i pustio da ga ovaj ceska po glavi. Vodic je pitao da li neko hoce da se slika sa pitonom oko vrata, pa kad se izredjalo 4-5 neustrasivih malisana od 4-5 godina, premestajuci s lakocom pitona s ramena na ramena, ubedila sam sebe da ja sa svojih 35 godina mogu pitona ne samo na ramena, nego i oko vrata da stavim. Naravno, pokajala sam se cim sam osetila kako me tesko i sluzavo pitonovo telo steze oko vrata. Pokusala odmah da se oslobodim zmijskog zagrljaja, ali je Karlo insistirao da ostanem nepomicna dok nije iskljocao iz svih uglova. Kad sam ga, posrcuci pod pitonovom tezinom, optuzila da pokusava da me se oslobodi a jos smo na medenom mesecu, razocarano je stavio aparat u futrolu.

Sediste Letecih doktora je bilo zatvoreno, a galerije smo obisli brze nego sto smo planirali, posto su "trofeji" bili van domasaja nasih novcanika. U nedoumici kako da iskoristimo jos sat vremena koje smo imali na raspolaganju do polaska aviona, zastali smo na sred glavne ulice. U tom trenutku mi je privuklo paznju nekakvo komesanje iza jedne drvene ograde i kad sam se priblizila da malo bolje vidim, nasla sam se licem u lice sa jednim kengurom a iznad njega i tablom na kojoj je pisalo: "Baby Kangaroo Rescue Centre". Preko ograde smo mogli da vidimo jos nekoliko kengurcica kako se igraju i nismo odoleli a da ne udjemo. Na drugoj tabli smo procitali da je posetiocima dozvoljen pristup uz mali prilog za kengure-sirocice, ali smo bili vise nego srecni da ga damo. Vlasnik prihvatilista nam je dosao u susret, drzeci u narucju jednog kengurcica umotanog u cebe, i ukratko nam objasnio aktivnost centra: prihvataju se mladunci koji su iz raznih razloga ostali bez majki i brine se o njima dok ne postanu samostalni, a zatim ih vracaju u prirodu. Bili smo vise nego iznenadjeni kad smo saznali da vecinu mladunaca donesu Aboridzini koji se i dalje bave lovom na odrasle kengure! Vlasnik je i dalje pricao, ali sam ja prestala da ga slusam, posto mi se jedan od kengura bukvalno bacio u narucje i poceo da me grize za prste. Svemu sam se nadala, ali ne i tome da kengur moze da se ponasa kao pas (?!). Na to je vlasnik prihvatilista promrmljao: "Dobro, ostavicu vas da se malo poigrate sa kengurima", i bez najave utrapio Karlu u narucje mladunce kengura koje je on do tad drzao. Ne znam ko je bio vise raspilavljen od nas dvoje, tek, proveli smo vise od sat vremena igrajuci se sa vecim kengurima i hraneci na cuclu bebu-kengura... a onda je kucnuo cas da se vratimo u hotel po stvari i krenemo put aerodroma.

Zagrli me nezno... mama!

Ja mogu da stojim sam!

"Qantas"-ovim iznenadjenjima nikad kraja

Poletanje je bilo predvidjeno u 16:20 a sletanje u 18:15, sto nam je ostavljalo malo vremena za vecernji obilazak Adelaide. Tako smo mi bar mislili, dok nismo shvatili da ce avion da poleti sa tri i po sata zakasnjenja. Kao i obicno, "Qantas" se izvinio putnicima na kasnjenju i ponudio nesto na racun kuce u baru. Mislim da smo do tad vise vemena proveli i vise hrane konzumirali po australijskim aerodromima nego na bilo kojem drugom mestu. Kad smo najzad stigli u hotel u Adelaide, bilo je vec proslo 22 h, napolju se temperatura spustila ispod 10°C i nije nam bilo vise ni do cega, pogotovo sto smo sledeg jutra morali jako rano da se probudimo.

Tako smo po treci put, zahvaljujuci "Qantas"-u propustili priliku da nesto vise od Australije vidimo.

(nastavice se)