Priznajem: nakon 10 godina provedenih u Italiji, italijanskog drzavljanstva, italijanskog muza i italijanske svekrve, pocela sam pomalo da se osecam Italijankom. Pijem iskljucivo kapucino. Jedem pastu skoro svakog dana. Doterujem se i kad idem da bacim djubre. Gestikulisem dok pricam. No, da sam pomalo prestala da se osecam Srbijankom, shvatila sam tek nedavno, kad mi je u posetu dosla grupica prijatelja iz Srbije i Crne Gore. Na njihov poziv.
- Znas, mi bi dosli malo do Rima... Trebaju nam garantna pisma za vizu... A je l' mozes ti da nam kupis karte preko interneta, mi ne umemo sami?... Kako 'koliko dana ostajemo'? Bar 2 nedelje... Kako ne mozete da dodjete po nas na aerodrom...? Dobro, uzecemo voz... bas ste neki.
Saljem im postom garantna pisma, kupujem karte, objasnjavam telefonom kako da sa aerodroma dodju do voza, na kojoj stanici da sidju i sudnjeg dana cekam ih na zeleznickoj stanici Tiburtina. Prolaze vozovi, a njih nema. Vadim mobilni.
- Da niste zalutali?
- Mi? Evo nas tu gde si nam rekla da sidjemo... nesto na T... da, Tuskolana. Cekamo te vec pola sata, stvarno nema smisla.
Nakon jurnjave preko pola rimskog zeleznickog prstena, evo nas konacno kod kuce, koju smo moj muz i ja, za tu priliku, preuredili u hotel: kuhinja le postala restoran, dnevna soba salon zabave, decja soba ostava za kofere, a spavaca je ostala spavaca. Za njih. Mi smo presli u podrum, a dete smo prebacili u malo kupatilo. Sreca, pa ih imamo dva.
Umorni, ali i srecni, najavljujemo im povlacenje na pocinak.
- Gde ste vi posli? Tek je 1 iza ponoci! A da nam pokazete Rim?
Nekako ih nagovaram da obilazak odlozimo za sutradan (sluzim se otrcanim frazama tipa "moramo rano da ustanemo", "ceo dan radimo", "vodimo dete u vrtic") i sa olaksanjem odlazimo na spavanje.
Sutradan ujutro moj muz odvodi dete u vrtic i odlazi na posao. Ja ostajem kod kuce. Tu, naime, radim. Pre toga razmisljam sta da ponudim gostima za dorucak i odlucujem se za mleko, espreso, zitarice i keks. Sta ima lepse od pravog italijanskog dorucka?
Oko podneva se gosti lagano bude i odlaze u kuhinju. Cujem premetacinu, otvaranje frizidera, zveckanje casa, flasa, pribora za jelo i serpi. Serpi? Bojazljivo pomaljam nos u kuhinju.
- E, ziveli! - kaze mi N. sa casicom loze podignutom u vazduh (odakle nam loza?), dok S. secka njeguski prsut (odakle nam njeguski prsut?), M. pece przenice, a A. me pita:
- Gde ti je ona lazanja od sinoc? E, da, treba nam i dzezva - i pokazuje mi pakovanje "Grand" kafe.
Zbunjeno sklanjam keks i zitarice i stavljam lazanju na sto, a za svaki slucaj i buter, margarin, majonez, parmezan, mocarelu, prsut iz Parme i svekrvinu obogacenu rusku salatu. A onda pocinje da me obliva hladan znoj:
- Meni je jako zao... ali... nemam dzezvu.
U tom trenutku prestaje veselo zveckanje i dorucak se nastavlja u mrtvackoj tisini. Ja se postidjeno povlacim i nastavljam da radim. Barem, pokusavam.
- Izvini, - nakon pet minuta - mozes li, barem, da nam objasnis kako da stignemo do fontane Trevi?
Kako me je jos uvek mucio osecaj krivice zbog nedostatka dzezve, ostavljam posao i odlucujem da preuzmem stvar u svoje ruke. Naoruzana svim mogucim vodicima i knjigama o Rimu, vodim ih do fontane. Iako je vidim po stoti put, njena lepota mi oduzima dah.
- Vidite, ovo vam je...
- Samo trenutak, da pogledamo prvo sta ima u ovom "Benetonu".
Sledi visecasovna modna revija po prodavnici. Negde pred sumrak, pod izgovorom kako moram po dete u vrtic, odlazim kuci.
Narednih dana scenario je slican, s tim sto ja, iz predostroznosti, ostajem kod kuce, a njima objasnjavam kako da stignu do mnogobrojnih rimskih turistickih atrakcija. Na kraju svakog celodnevnog obilaska odvijao bi se sledeci dijalog:
- I, kako vam je bilo na Koloseumu (Panteonu, Spanskom trgu, Pjaza Navoni, Svetom Petru, Baziliki svetog Andjela...)?
- Ah, nismo stigli, zadrzali smo se u "Pradi" ("Guciju", "Maks Mari", "Dolce&Gabani", "Armaniju", Versaceu"...).
Nakon nedelju dana prinudjeni smo da iznajmimo garazu, a nakon deset i hangar, jer ne znamo vise gde da stavimo sve njihove kese sa kupljenim stvarima. U spermarketu uzimamo hranu na veresiju, jer nam je stanje na racunu na nuli. Jedanaestog dana je u postanskom sanducetu osvanula prva koverta na ime N.: pretplata na satelitsku televiziju.
Te noci mi je muz, koji je sve to vreme samo cutke pratio celu situaciju, sa neskrivenim entuzijazmom saopstio:
- Draga, prodao sam stan i zatrazio azil za nas troje u Australiji!
Nista me ne dovodi u stanje panicnog straha kao odlazak kod frizera (dobro, mozda odlazak kod lekara specijaliste), pa tamo idem samo kad mi kosa dostigne najvisi nivo neurednosti. Ne zato sto to volim, vec iz straha od Gospodina Frizera. Mog, i svih frizera uopste.
Kad sam prvi put resila da odem kod frizera u Rimu - bilo je to pre jedno deset godina - naivno sam osacovala jednog u komsiluku sa povoljnim cenama (vecina frizera ima istaknut cenovnik u izlogu) i upala u salon bez najave.
- Imate li zakazano? - pita me nadmeno jedan muskarac sa makazama u ruci, ciji mi je ton glasa stavio do znanja da je rec o vlasniku salona.
- Ne.
- Ahhh, pa, gooospodjo, kako ste to mislili? - stavlja ruku na celo - Mi primamo samo ako zakazete!
- Dobro, dajte sad da zakazem.
- Evo, to ce moja PR, - pokazuje mi dugokosu nafrakanu i nakindjurenu devojku sa pirsingom u nosu koja sedi za pultom i turpija vestacke nokte....
» nastavak
Kad sam u maju 2006. uspela da odvucem svoju lepsu italijansku polovinu kod maticara, nisam ni znala da cu tad zapoceti dva putovanja bez kraja: jedno bracno i drugo za drzavljanstvo. Zbog ovog drugog sad Homer moze da mi pozavidi na duzini zapisa, a Penelopa na strpljenju.
Maj 2006.
Cim sam se vratila sa bracnog putovanja, bacila sam se u potragu za informacijama o dobijanju drzavljanstva i shvatila da za podnosenje zahteva moram da se sacekam jos 6 meseci. Toliko, naime, pretendent na drzavljanstvo mora da bude rezident u Italiji da bi mogao da podnese zahtev. Cekajte, ali ja sam rezident u Italiji vec 7 godina? Nebitno. Moram da budem rezident ne pre, nego posle braka.
Novembar 2006.
Jednog prohladnog jutra sam naivno otisla u sluzbu za drzavljanstvo u vise nego skromno radno vreme (utorkom i cetvrtkom od 9 do 12h) gde se horda imigranata gurala ispred ulaza u zgradu ne dozvoljavajuci nikome ni da pridje ulazu, a kamoli nesto da upita dezurnog policajca na ulazu. Zbunjeno sam se pogledala jednog kosookog koji mi je objasnio da su u tom trenutku poceli da prozivaju sa spiska.
- Kakvog spiska?
- Morate da dodjete u 4h ujutru i upisete se na spisak koji pravimo mi, imigranti, i po kojem vas posle sluzbenici pozivaju da predate dokumenta.
Znala sam da ce put do sluzbenika nece biti lak, ali da cu zbog istog morati da provedem celu noc budna... pa jos trudna... Ah, da, zaboravila sam na taj mali detalj - tad sam bila u 4. mesecu trudnoce. Povijenog repa sam se vratila kuci i odlucila da celu stvar poverim agenciji, pa sta kosta - da kosta....
» nastavak
(p)Link
Arhiv
Stampa
U Italiji postoji vise vrsta sluzbi za "kontrolu narodne discipline": policija (Polizia), karabinjeri (Carabinieri) i finansijska policija (Guardia di finanza). Za sve ove godine, nikad nisam mogla da shvatim razliku izmedju ovih sluzbi, a kad bih nekog od Italijana pitala u cemu je razlika, uglavnom bi neodredjeno promrmljali: "Sve treba izbegavati". Cak ni u svakodnevnom zivotu nisam uspela sama nekako da dodjem do odgovora. Recimo, nemam pojma koga treba da zovem ako mi neko obije stan, ili me napadne u gluvo doba noci na sred ulice? Vec zamisljam sledeci razgovor:
Kad-tad, to je moralo da se desi: dobila sam pismo od obozavaoca! Ne zbog lepih ociju, nego zbog lepog bloga. Izvesni M. M. iz Nisa pun je reci hvale i zeleo bi da na blogu moze da procita i moju zivotnu pricu. Sve za obozavaoce! Samo... kako da strpam 38, pardon, 25 godina zivota u isto toliko redova?