"Tek u sumrak Beograd postaje ono sto jeste. Pod okriljem tame nestaje industrijska crta grada i pocinje sve vise da se uzdize ona klasicna. Sa ulica nestaju automobili i pojavljuju se stolovi i stolice lokalnih kafica. Svaki dan je petak za izuzetno druzeljubivce stanovnike ovog grada. Iako pivo kosta jedva $2, ne izlaze bas svi da bi se ponapijali: i jaka kafa takodje moze da bude pice veceri.

Pitanje "gde ici" je mnogo teze od onog "sta popiti". Iako je izbor mesta veliki, ali nije ih bas uvek lako naci...

(...)

... Tu se nalazi i Strahinjica Bana, ulica koja povezuje 8 gradskih kvartova, i koja je bukvalno oivicena kaficima sa svih strana. Zovu je jos i "Silikonska dolina" zbog sponzorusa koje posecuju te iste kafice, svaki u drugoj arhitektonskoj temi, silno se trudeci da nadmase konkurenciju... "

U 13.30 eto me u teretani posle laganog dzoginga, a tamo celo osoblje sedi na vratima i jeca. Sta je bilo? U noci izmedju subote i nedelje pukla vodovodna cev komsiji iznad i pocela da plavi prostorije ispod. Prvo je doslo do kurcslusa, pa je sa plafona poceo da otpada malter, u delu za kardiofitnes je voda do kolena, u sali za aerobik parket ukovrdzan.
- Hvala ti sto si dosla, ali teretana ce prekinuti sa radom do septembra...

U neverici je poceo jos jace da me obliva znoj: je l' ovo atak na moju liniju ili sta? Hocete da ja idem na letovanje sa OVIM celulitom?? Dajte mi vode i secera... ne, zasladjivaca! I dok sam tako u neverici zurila u praznu i mracnu teretanu, priblizio mi se jedan od instruktora, jedan od onih s kojim nisam ni rec progovorila za vreme mog kratkog, ali po mojoj oceni intenzivnog, pohadjanja teretane.

- Odakle si ti? - pita me na italijanskom.
- Iz Beograda.
- Ja sam iz Niksica! - kaze mi radosno na srpskom... ili se sad zove crnogorski? Kako god, pocne da me tesi kako nije nista strasno - misleci, valjda, na teretanu, a ne na moj celulit - i da oni, za utehu, organizuju za par dana veceru za sve clanove teretane. I kako je bas lepo kad se dva zemljaka nadju u tudjini. Eto srece u nesreci!

A ja htela u teretanu umesto na rucak, sad moram na veceru umesto u teretanu. Kad je vec tako, pristajem i na odlazak kod Tifanija umesto dorucka

A onda saznajem za TinEye, jos jedan pretrazivac slika, s tim sto ovaj ne pretrazuje po kljucnim recima, nego slikama: ubacis sliku i dobijes sve stranice koje je koriste tu istu sliku, potpuno ili delimicno. Sto u konkretnom primeru izgleda ovako:

Pa, ko jos ima slike i misli da ih neko drugi ljubi...

Naravno, prvo sto mi je palo na pamet je da vidim koja je najvisa zgrada u Beogradu i iznenadila se kad sam saznala da je jos uvek Geneks (115m, 30 spratova), dok je Usce (105m, 26 spratova) na drugom, Beogradjanka na trecem (101m, 30 spratova), a Palata Albanije tek na petnaestom (13 spratova) mestu!

Od zanimljivosti jos i da je izgradnja Hrama svetog Save prekinuta 1941., nastavljena 1985. i zavrsena 1986. (?!). Palata Albanije je najvisa zgrada koja je prezivela II svetski rat, na konstrukciji Beogradjanka je radilo 74 stranih i domacih umetnika i eksperata, a hotel Kasina je najstariji hotel u Beogradu.

Jedina aktivnost za koju ama bas nikako nisam uspela da nadjem vremena je ona sportska. A sto ne mora - nije tesko... sve dok se nisam susrela sa kucnom vagom. Usledile su nedelje, ako ne i meseci, studija izvodljivosti, nakon cega sam dosla do zakljucka da odlazak u teretanu mogu da uguram u jedinih slobodnih sat vremena koje imam u toku dana: u pauzi za rucak. Kao vecina zapadnjackog radnog sveta, tako i mi, kancelarijski misevi u Italiji, imamo pauzu od 13:30 do 14:30. I dok ostali rade na unosenju kalorija, ja ih trosim, i to ovako:

13:15. Kolege pocinju polako da se rastezu za kompjuterom i razmisljaju sta ce tog dana da rucaju, picu ili sladoled. Ja se pravim da ih ne cujem i vec sam na nogama, uzimam ranac iz ormana i odlazim u kupatilo da bih na sebe navukla sve sto je moguce od opreme. Da, "optimizujem" i vreme presvlacenja, da bi mi se ono u teretani svelo na minimum. Preko svega toga ponovo navlacim svoju garderobu, da drustvo iz kancelarije ne bi nista primetlo. A nemoguce je ne primetiti, obzirom da, s tolikim stvarima na sebi i temperaturom od 33°C, odmah pocne da me obliva znoj!

13:20. Dok ostali i dalje pokusavaju da postignu dogovor oko mesta rucka, ja izlecem iz kancelarije i trcim do teretane (600m), sto mi dodje kao zagrevanje. Usput moram da predjem i 200 stepenika i vec sam gola voda, a nisam jos ni stigla do teretane!

13:30. Kolege lagano ustaju i krecu ka kaficima, a ja sam na steperu. Sve vise i vise se preznojavam i razmisljam o duploj pici i 5 kugli sladoleda sa slagom. Slede vezbe za stomak ("kako bi mi prijala jedna "margerita"), noge ("... ili, bolje, pica s krompirom?), zadnjicu ("ne, bolje ona s patlidzanom!") i ostale celulitom i salom ugrozene zone (citaj: sve). U to vreme jedini posetioci teretane su neki bokseri, pa je rizik da se s nekim zapricam, i na tome izgubim vreme umesto da vezbam, jako mali. I to smo optimizovali. I to nije sve: da bih postigla sto vise vezbi da uradim, pauze izmedju serija sam svela na minimum. U njima uglavnom razmisljam o djanduji i stracateli.

14:15. Gola sam voda, ali srecna sto sam potrosila silne kalorije. U narednih 15 minuta se tusiram i oblacim i opet trcim nazad do ofisa.

14:30. Drustvo iz kancelarije iscackava poslednje ostatke pice sa zuba, a ja sedam za radni sto i, zaklonjena sa dva monitora, pokusavam da progutam salatu i light jogurt.