S gnusanjem i ulazim u biro. Cekam. Skoro je vreme rucka, pa svi zure da nas, nezaposlene, sto pre skinu s vrata (ne svog, nego od biroa, tolika je guzva). Stizem na red negde oko pet popodne, nekoliko minuta pred zatvaranje. Korpulentna gospodja u crnom kompletu sa zift-crnom kosom, crnom senkom oko crnih ociju, crnog laka na noktima i raspolozenja u istom tonu me poziva da sendem na stolicu ispred nje.
- Ime? Prezime? Datum i mesto rodjenja...? - pocinje da ukucava moje podatke u bazu podataka. - Koju strucnu spremu imate?
- Ehm, ja sam inzenjer sumarstva za pejzaznu arhitekturu, - kazem dobro naglasavajuci svaku rec, ne bih li je impresionirala. - Diplomirala prva u generaciji.
- Mislim na studije koje su vam priznate u Italiji?
- Ni jedne.
- Onda nista. Da li ste bili na nekom usavrsavanju?
- Bila sam godinu dana primalac stipendije Republike Srbije za talentovane studente.
- Gospodjo, mislila sam u Italiji?
- Ne.
- Onda nista. Jeste li zavrsili, bar, neki kurs u Italiji?
- Veb-dizajna, fles-developera, pripreme za stampu, crtanja i slikanja. Ah, da i kurs CSS-a pri "International Webmasters Association".
- Imate li za to diplome ili atestate?
- Atestate. Da pogadjam: onda nista?
- Nista.
- Ali, radila sam 4 godine kao pejzazni arhitekta u Srbiji i Italiji i jos 9 kao veb-dizajner u Italiji. Nosilac sam 9 nagrada za veb-dizajn u Italiji i svetu!
- Gospodjo, ne insistirajte. Mogu da vas zavedem samo kao radnika-cistaca.

Izlazim prenerazena na ulicu i stavljam kljuc u bravu od kola.
- I ovo je biro za zaposljavanje?! - kljuc ulazi do pola i ni makac dalje.
- Ona ce meni nekvalifikovani radnik-cistac??? - okrecem kljuc levo-desno, nista.
- Seljanka jedna! - odlazim sa druge strane kola, guram kljuc u vrata suvozaca, opet nista.
- Ovako da me tretiraju sa skoro cetr'es' godina! - odlazim do gepeka, guram kljuc, okrecem, nista.
- Sta me sad i ti zezas?! - obracam se mom "maticu". A onda me odjednom obliva hladan znoj: nezaposleni prosjak od jutros mi je sabotirao kola! I posle "voli ih, nasi smo"?

- Hej, je l' ti to pokusavas da mi ukrades kola? - cujem iza sebe stariji muski glas - To su moja kola!
Tek tada shvatam da "matic" koji pokusavam da otkljucam nije uopste moj; da nema sminke rasute po podu, cegera na zadnjem sedistu, niti toalet-papira za brisanje sofer-sajbne: da, cak, nije ni sive-metalik, nego svetlo-plave boje.

Bezim koliko me noge nose.
- Prokleti ekstrakomunitari*! (izraz koji se, teoretski, koristi za imigrate iz zemlje koje ne pripadaju EU; prakticno sinonim za strance - olos, lopove i prevarante - prim. aut).

Nalazim svoja koja i jednu praznu konzervu od pasulja. Odlazim kuci. Sutra me ceka naporan radni dan ispred biroa!

Pre izvesnog vremena, u avionu na relaciji Podgorica-Rim, ukrstio mi se pogled sa najvecim italijanskim zavodnikom (doduse, samoproklamovanim), Karlom Dela Tore. O doticnom je vec bilo reci u Novi Kazanova o Beogradjankama. Ubedjena da je u Crnoj Gori bio poslom, pozurila sam na njegov sajt u potrazi za nekim svezim clankom o tehnikama zavodjenja Crnogorki. Ali... nista. Samo jedan iz 2006. Daj-sta-das. Ocigledno se nista u medjuvemenu nije promenilo.

22. maj 2006.
Nezavisne Crnogorke, prelepe i problematicne

Danas je Crna Gora odlucila da se otcepi od srpsko-crnogorske federacije i postane nezavisna drzava. Ova politicka vest je za mene odlican povod da pokrenem razgovor o Crnogorkama, zenama koje spadaju medju najlepse i "najproblematicnije" na svetu (cekaj, zar nije isti naslov upotrebio i za Beogradjanke?, prim. prev). Ali i najvise na svetu, prema statisikama Ujedinjenih Nacija. Ako odete u Crnu Goru, tesko da cete videti devoku nizu od 1,60 m. A dosta njih premasuje i 1,80. Visina je pola lepote (italijanska izreka, prim. prev)? Ne, ovde je lepota cela, ne polovicna.

Prelepe, smedje, sa tamnim ocima, savrsenim telom i seksipilnim i zagonetnim licem. Ali i tradicionalistkinje i podredjene muskarcima. Prica se da i danas u nekim mestima zena mora da pere noge svom muzu cim se vrati kuci s posla. Ali, nemojte previse da se radujete unapred: to se desava samo u zabacenim selima i sve je redja i redja pojava. Globalizacija i ovde unistava umetnost zavodjenja. Kako god, Crnogorke su odlicne zene, za one koji vole zene u tradicionalnom smislu. Hocu da kazem da, ako vam se svidjaju emancipovane i nezavisne Svedjanke, Crnogorke vam se sigurno karakterno nece dopasti, onako podredjene i pune postovanja prema muskarcu. Ono sto me jako cudi u Crnoj Gori je to sto zene cesto rintaju od jutra do mraka, dok muskarci provode dane po kaficima sa drustvom. A to je velika nepravda, da takve lepotice rade kao mazge!

Mi, Italijani, bi od njih napravili princeze koje bi morale da se brinu samo o svojoj lepoti, dok bi im mi obezbedjivali sve sto je potrebno doticnim princezama. Ne slazete se? Ali, paznja, kad idete na more u Crnu Goru da biste zaveli neku crnogorsku lepojku: mozete samo za dzabe da se isfrustrirate i vratite se sa odmora razocarani - u poznatim letovalistima se vidjaju najlepse devojke koje Crna Gora moze da ponudi, ali im ne mozete prici.

U Budvi, gde je u centru grada kao na modnoj pisti na kojoj paradiraju top-manekenke, ni jedna od njih vas nece udostojiti pogleda cak i da ste Bred Pit glavom i bradom! Patrijarhalni odnosi su ovde jako izrazeni i samo ako ste dobili blagoslov od oca ili brata mozete da razgovarata sa doticnom lepojkom. Znaci, jedino sto vam preostaje je da se sprijateljite sa Crnogorcima i pokazete svoje ozbiljne namere. Vredi truda.

Izvor: Seduction.net

Poreklom iz daleke Poljske, Jolanta (umetnicko ime "Jolanda"), je stigla  kod nas nakon sedmogodisnje sluzbe kod moje svekrve. Obzirom da je tad jos nisam dobro poznavala (svekrvu, mislim), nisam posumnjala u njene (ne)dobronamerne namere, te sam Jolandi, visokoj i krupnoj gospodji neodredjene boje kose i godina, sirom otvorila vrata stana. A ona je uspela da udje tek kad sam otvorila i drugo krilo ulaznih vrata. No, nebitno. Ono sto je bitno u odnosu sa jednom strankinjom je da se razumemo. A posto je Jolanda tad u Italiji bila duplo duze od mene...

- Ja odakle poceti? - pita, gledajuci me pravo u oci, dok joj je izraz lica slican Arnoldu Svarcenegeru u "Terminatoru".
- M... m... mozete... d... da... pocnete da usisavate. Zatim ocistite ovo ovim, operite ono onim, obrisite, ispeglajte, bacite djubre... - i odlazim u samoposlugu. Nekako se sigunije osecam tamo.

Vracam se nakon cetiri sata. Nalazim ulazna vrata otvorena, kao i sve prozore i vrata od terase.
- Jolanda...?
- Ja naci budj na zidovima. Ovi prozori dihtuju previse odlicno. Vi drzati prozore stalno zatvorene! 
- Naravno da ih drzimo zatvorenim, napolju je 0°C! Prozori i treba da dobro da dihtuju, platili smo ih zlatnim polugama! - krecem da zatvaram vata i prozore dok celom kucom pocinje da se siri neki poznati miris na... bolnicu?
- Izvinite, cime sta oprali pod?
- Varikinom.
- Neeee, Jolanda! Pod je od mermera! Dala sam vam deterdzent za to!
- Ne, samo varikina dobro prati.
- A kupatilo?
- Varikina.
- Kuhinja? Dnevna soba? Spavaca soba...?
- Varikina.
- A...
- I decja soba. Varikina.
- Niste, valjda, i u peglu...?
- Ne. Ja jos ne stici da peglam.
Odlicno! Za danas je dosta. Dajem joj 50 evra:
- Evo vam vasih 30, ostalo je baksis. Zbogom!

Obilazim ceo stan procenjujuci stetu koju je napravila: usisivac unakazen (pali se spajanjem zicica), zapusen lavabo u kupatilu (uspela je da gurne cep sve do sifona), mermerni pod izgreban, tepih u decoj sobi zut (a bio je crven), pegla polomljena... cekaj, zar nije rekla da nije stigla do pegle? Sta je ova zena uopste radila??? Sad cu da joj ocitam bukvicu. I dok trazim mobilni telefon, vidim da mi je polomila elektricnu cetkicu za zube. Odlazem telefon. Neke stvari bolje da ne znam! Ionako je necu vise videti.

Nedelju dana kasnije, cujem lupanje na vratima. Ne stizem da dodjem do njih, a vrata - blindirana - ispadaju iz sarki! Na pragu stoji Jolanda. Razrogaceno je gledam. A ona mene opet kao Svarceneger:
- Ja samo blago kucnula...?
- Neka, nema veze, - gutam knedlu - bilo je kranje vreme da se ta vrata dobro obrisu. Samo ih posle stavite na svoje mesto. Onda prekrecite kupatilo i decju sobu, nahvatala se neka budj ispod prozora. Kad to zavrsite, obrisite prasinu iza onog sestokrilnog ormana - prethodno treba da ga pomerite, naravno - i to bi bilo to za danas.

Zatim pakujem kofer, odlazim na aerodrom i kupujem kartu za Australiju. U jednom pravcu.