Nakon osam godina skladnog braka, moja firma i ja smo se razvele. Nesporazumno. Ona je iz vedra neba proglasila nas "vencani list" nevazecim, a ja sam morala da se iselim. I da se prijavim na biro za nezaposlene. E, tu pocinju moji problemi. Da su mi rekli da moram da preplivam Tibar uzduz i popreko, pa jos i nekako... ali da se prijavim na biro? Da, kao prosli put, moram da ustanem u cik zore, spremim kesu sa sendvicima i krenem na put na drugi deo grada? I da me u povratku uhvati mrak, pa da moram da zanocim negde izmedju Koloseuma i Usta istine? Doduse, tad nisam imala mog vernog cetvorotockasa...

Zato je ovog puta sve proslo mnogo jednostavnije.

Ustajem oko 10h (jesam li nezaposlena ili ne?), spremam se i sedam u kola. Ovog puta ne moram na drugi kraj grada, jer je u medjuvremenu otvoren drugi biro, mnogo blize kuci. Tako, bar, kaze Gugl. Ukljucujem GPS - s rimskim ulicama se nikad ne zna. "Pravo- levo-desno-pravo-levo-desno-pravo...". Stizem dok si rek'o "keks". Ali parkiram dok si rek'o "Keks Plazma, prozvodjac Bambi iz Pozarevca, osnovan 1967. kad je u njoj radilo samo 37 ljudi, danas je jedna od najvecih i najproftabilnijih kompanija u zemlji".

Biro je na prvom spratu zgrade u koji se ulazi stepenicama direktno sa ulice. Pocinjem polako da se penjem, i dok mi se u nozdrvama skuplja cudan miris maltera, sudaram se sa jednim prasnjavim radnikom.
- Gospodjo, ovaj biro je izgoreo pre godinu dana, morate u glavni biro.

Opet u kola, palim GPS, "pravo- levo-desno-pravo-levo-desno-pravo...". Stizem dok si rek'o "keks". Ali ne parkiram, vec ostavljam kola na trotoaru, jer nema nigde mesta. Prilazi mi covek srednjih godina, naoko iz Istocne Evrope, i, kao u delirijumu, pokazuje mi praznu konzervu od ribe:
- Daj mi neki evro. Nemam sta da jedem!
Ja mu, vec delimicno iznervirana celom situacijom, odbrusim:
- Idi radi!
- Ja, da imam posao, ne bih bio ovde! A zavrsio sam fakultet!
- Ni ja, da imam posao, ne bih bila ovde! A zavrsila sam fakultet! I diplomirala prva u generaciji!

S gnusanjem i ulazim u biro. Cekam. Skoro je vreme rucka, pa svi zure da nas, nezaposlene, sto pre skinu s vrata (ne svog, nego od biroa, tolika je guzva). Stizem na red negde oko pet popodne, nekoliko minuta pred zatvaranje. Korpulentna gospodja u crnom kompletu sa zift-crnom kosom, crnom senkom oko crnih ociju, crnog laka na noktima i raspolozenja u istom tonu me poziva da sendem na stolicu ispred nje.
- Ime? Prezime? Datum i mesto rodjenja...? - pocinje da ukucava moje podatke u bazu podataka. - Koju strucnu spremu imate?
- Ehm, ja sam inzenjer sumarstva za pejzaznu arhitekturu, - kazem dobro naglasavajuci svaku rec, ne bih li je impresionirala. - Diplomirala prva u generaciji.
- Mislim na studije koje su vam priznate u Italiji?
- Ni jedne.
- Onda nista. Da li ste bili na nekom usavrsavanju?
- Bila sam godinu dana primalac stipendije Republike Srbije za talentovane studente.
- Gospodjo, mislila sam u Italiji?
- Ne.
- Onda nista. Jeste li zavrsili, bar, neki kurs u Italiji?
- Veb-dizajna, fles-developera, pripreme za stampu, crtanja i slikanja. Ah, da i kurs CSS-a pri "International Webmasters Association".
- Imate li za to diplome ili atestate?
- Atestate. Da pogadjam: onda nista?
- Nista.
- Ali, radila sam 4 godine kao pejzazni arhitekta u Srbiji i Italiji i jos 9 kao veb-dizajner u Italiji. Nosilac sam 9 nagrada za veb-dizajn u Italiji i svetu!
- Gospodjo, ne insistirajte. Mogu da vas zavedem samo kao radnika-cistaca.

Izlazim prenerazena na ulicu i stavljam kljuc u bravu od kola.
- I ovo je biro za zaposljavanje?! - kljuc ulazi do pola i ni makac dalje.
- Ona ce meni nekvalifikovani radnik-cistac??? - okrecem kljuc levo-desno, nista.
- Seljanka jedna! - odlazim sa druge strane kola, guram kljuc u vrata suvozaca, opet nista.
- Ovako da me tretiraju sa skoro cetr'es' godina! - odlazim do gepeka, guram kljuc, okrecem, nista.
- Sta me sad i ti zezas?! - obracam se mom "maticu". A onda me odjednom obliva hladan znoj: nezaposleni prosjak od jutros mi je sabotirao kola! I posle "voli ih, nasi smo"?

- Hej, je l' ti to pokusavas da mi ukrades kola? - cujem iza sebe stariji muski glas - To su moja kola!
Tek tada shvatam da "matic" koji pokusavam da otkljucam nije uopste moj; da nema sminke rasute po podu, cegera na zadnjem sedistu, niti toalet-papira za brisanje sofer-sajbne: da, cak, nije ni sive-metalik, nego svetlo-plave boje.

Bezim koliko me noge nose.
- Prokleti ekstrakomunitari*! (izraz koji se, teoretski, koristi za imigrate iz zemlje koje ne pripadaju EU; prakticno sinonim za strance - olos, lopove i prevarante - prim. aut).

Nalazim svoja koja i jednu praznu konzervu od pasulja. Odlazim kuci. Sutra me ceka naporan radni dan ispred biroa!

Sanja Smiljanic, Mis Crne Gore 2004.

Pre izvesnog vremena, u avionu na relaciji Podgorica-Rim, ukrstio mi se pogled sa najvecim italijanskim zavodnikom (doduse, samoproklamovanim), Karlom Dela Tore. O doticnom je vec bilo reci u Novi Kazanova o Beogradjankama. Ubedjena da je u Crnoj Gori bio poslom, pozurila sam na njegov sajt u potrazi za nekim svezim clankom o tehnikama zavodjenja Crnogorki. Ali... nista. Samo jedan iz 2006. Daj-sta-das. Ocigledno se nista u medjuvemenu nije promenilo.

22. maj 2006.
Nezavisne Crnogorke, prelepe i problematicne

Danas je Crna Gora odlucila da se otcepi od srpsko-crnogorske federacije i postane nezavisna drzava. Ova politicka vest je za mene odlican povod da pokrenem razgovor o Crnogorkama, zenama koje spadaju medju najlepse i "najproblematicnije" na svetu (cekaj, zar nije isti naslov upotrebio i za Beogradjanke?, prim. prev). Ali i najvise na svetu, prema statisikama Ujedinjenih Nacija. Ako odete u Crnu Goru, tesko da cete videti devoku nizu od 1,60 m. A dosta njih premasuje i 1,80. Visina je pola lepote (italijanska izreka, prim. prev)? Ne, ovde je lepota cela, ne polovicna.

Prelepe, smedje, sa tamnim ocima, savrsenim telom i seksipilnim i zagonetnim licem. Ali i tradicionalistkinje i podredjene muskarcima. Prica se da i danas u nekim mestima zena mora da pere noge svom muzu cim se vrati kuci s posla. Ali, nemojte previse da se radujete unapred: to se desava samo u zabacenim selima i sve je redja i redja pojava. Globalizacija i ovde unistava umetnost zavodjenja. Kako god, Crnogorke su odlicne zene, za one koji vole zene u tradicionalnom smislu. Hocu da kazem da, ako vam se svidjaju emancipovane i nezavisne Svedjanke, Crnogorke vam se sigurno karakterno nece dopasti, onako podredjene i pune postovanja prema muskarcu. Ono sto me jako cudi u Crnoj Gori je to sto zene cesto rintaju od jutra do mraka, dok muskarci provode dane po kaficima sa drustvom. A to je velika nepravda, da takve lepotice rade kao mazge!

Mi, Italijani, bi od njih napravili princeze koje bi morale da se brinu samo o svojoj lepoti, dok bi im mi obezbedjivali sve sto je potrebno doticnim princezama. Ne slazete se? Ali, paznja, kad idete na more u Crnu Goru da biste zaveli neku crnogorsku lepojku: mozete samo za dzabe da se isfrustrirate i vratite se sa odmora razocarani - u poznatim letovalistima se vidjaju najlepse devojke koje Crna Gora moze da ponudi, ali im ne mozete prici.

U Budvi, gde je u centru grada kao na modnoj pisti na kojoj paradiraju top-manekenke, ni jedna od njih vas nece udostojiti pogleda cak i da ste Bred Pit glavom i bradom! Patrijarhalni odnosi su ovde jako izrazeni i samo ako ste dobili blagoslov od oca ili brata mozete da razgovarata sa doticnom lepojkom. Znaci, jedino sto vam preostaje je da se sprijateljite sa Crnogorcima i pokazete svoje ozbiljne namere. Vredi truda.

Izvor: Seduction.net

Sa foruma jedne prestizne beogradske TV-voditeljke.

Kao i sve Italijanke, i ja imam zenu koja mi pomaze oko stana. Doduse, u njegovom unistavanju. A sve je pocelo kad je kod nas dosla ONA...

Poreklom iz daleke Poljske, Jolanta (umetnicko ime "Jolanda"), je stigla  kod nas nakon sedmogodisnje sluzbe kod moje svekrve. Obzirom da je tad jos nisam dobro poznavala (svekrvu, mislim), nisam posumnjala u njene (ne)dobronamerne namere, te sam Jolandi, visokoj i krupnoj gospodji neodredjene boje kose i godina, sirom otvorila vrata stana. A ona je uspela da udje tek kad sam otvorila i drugo krilo ulaznih vrata. No, nebitno. Ono sto je bitno u odnosu sa jednom strankinjom je da se razumemo. A posto je Jolanda tad u Italiji bila duplo duze od mene...

- Ja odakle poceti? - pita, gledajuci me pravo u oci, dok joj je izraz lica slican Arnoldu Svarcenegeru u "Terminatoru".
- M... m... mozete... d... da... pocnete da usisavate. Zatim ocistite ovo ovim, operite ono onim, obrisite, ispeglajte, bacite djubre... - i odlazim u samoposlugu. Nekako se sigunije osecam tamo.

Vracam se nakon cetiri sata. Nalazim ulazna vrata otvorena, kao i sve prozore i vrata od terase.
- Jolanda...?
- Ja naci budj na zidovima. Ovi prozori dihtuju previse odlicno. Vi drzati prozore stalno zatvorene! 
- Naravno da ih drzimo zatvorenim, napolju je 0°C! Prozori i treba da dobro da dihtuju, platili smo ih zlatnim polugama! - krecem da zatvaram vata i prozore dok celom kucom pocinje da se siri neki poznati miris na... bolnicu?
- Izvinite, cime sta oprali pod?
- Varikinom.
- Neeee, Jolanda! Pod je od mermera! Dala sam vam deterdzent za to!
- Ne, samo varikina dobro prati.
- A kupatilo?
- Varikina.
- Kuhinja? Dnevna soba? Spavaca soba...?
- Varikina.
- A...
- I decja soba. Varikina.
- Niste, valjda, i u peglu...?
- Ne. Ja jos ne stici da peglam.
Odlicno! Za danas je dosta. Dajem joj 50 evra:
- Evo vam vasih 30, ostalo je baksis. Zbogom!

Obilazim ceo stan procenjujuci stetu koju je napravila: usisivac unakazen (pali se spajanjem zicica), zapusen lavabo u kupatilu (uspela je da gurne cep sve do sifona), mermerni pod izgreban, tepih u decoj sobi zut (a bio je crven), pegla polomljena... cekaj, zar nije rekla da nije stigla do pegle? Sta je ova zena uopste radila??? Sad cu da joj ocitam bukvicu. I dok trazim mobilni telefon, vidim da mi je polomila elektricnu cetkicu za zube. Odlazem telefon. Neke stvari bolje da ne znam! Ionako je necu vise videti.

Nedelju dana kasnije, cujem lupanje na vratima. Ne stizem da dodjem do njih, a vrata - blindirana - ispadaju iz sarki! Na pragu stoji Jolanda. Razrogaceno je gledam. A ona mene opet kao Svarceneger:
- Ja samo blago kucnula...?
- Neka, nema veze, - gutam knedlu - bilo je kranje vreme da se ta vrata dobro obrisu. Samo ih posle stavite na svoje mesto. Onda prekrecite kupatilo i decju sobu, nahvatala se neka budj ispod prozora. Kad to zavrsite, obrisite prasinu iza onog sestokrilnog ormana - prethodno treba da ga pomerite, naravno - i to bi bilo to za danas.

Zatim pakujem kofer, odlazim na aerodrom i kupujem kartu za Australiju. U jednom pravcu.

I deo

19.00
Lezim na boku u porodjajnoj sali dok mi donji deo tela prijatno trne. Kontrakcije vise ne osecam kao bol, nego kao neku vrstu zmaraca. Anesteziolog, devojka mojih godina, mi je upravo dala epidural.
- Gospodjo, kako se zovete? - pitam je, polako sricuci reci.
- Valentina, sto?
- Da tako nazovem cerku koju cu sad da dobijem. Ili biste vise voleli da vam podignem spomenik?
- A da ja vama dam jos jednu dozu?
Pristajem. Ne toliko zbog bolova, koliko da budem sigurna da cu posle svega moci da spavam. NTO (Neidentifikovana Trudna Osoba) neslucenih hrkackih mogucnosti ce i ove noci spavati u mojoj sobi. Ili, bolje, ja u njenoj.

U salu ulazi sredovecna babica plave kose i prijatnog osmeha:
- Gospodjo, ja sam Stefanija. Sad cemo da vas porodimo, samo nesto caskom da zavrsim. Lezite tako i duboko disite, brzo se vracam!

21.00
I dalje lezim u sali, Stefanije ni od korova. Saljem muza da je nadje, da me porodi, jer mi se... hm... uzasno ide u WC. Ono dugacko.
- Stefanija vecera, kaze da ce odmah da dodje.
Vecera? Otelicu se, ako ne bude odmah dosla! Naredjujem muzu da pogasi sva svetla osim jedne podne lampe (procitala sam negde da je veliki sok za novorodjencad, taj prelazak iz potpunog mraka na svetlo). A ni meni nije bas prijatno - te lampe kao da su pravljene za "Marakanu"!

Oko 22h ulazi Stefanija sa jabukom u ruci:
- Evo, samo sto nisam zavrsila. - i dok jede jabuku, pokazuje mi kako da se namestim. Utom ulazi neki  muskarac u belom mantilu i zacudjeno nas gleda:
- A sto je ovde mrak?
Stefanija ga preseca pogledom.
- Ok, - rece slezuci ramenima - kad zavrsis, cekamo te za preferans.
Stefanija navlaci rukavice i govori mi da guram. Da guram, sta? Ne mogu nista da guram, ide mi se u WC!
- Ma, ne ide vam se u WC, to je beba! Gurajte kao kad vam se... kaki!
Je l' ova normalna? Niko mi nije rekao da na porodjaju treba da se kaki! Sta li ce tek muz da mi kaze? Ko mu je uopste rekao da ostane u sali???
- Gurajte, goospodjo, sad! Jedan, dva, tri!
Receno - ucinjeno. Nakon 6-7 gurki, cuje se bebino plakanje. Stavlja mi je na grudi i radosno se obraca mom muzu, koji sve vreme stoji pored mog uzglavlja:
- Hocete vi da presecete pupcanu vrpcu? - i pokazuje mu makaze.
- Ja... znate... ne bih...
- Ma sta vam je, posle ce vam biti zao! - i vuce ga k sebi.
I ja pokusavam da uzlozim zalbu - muz mi nije neki Kraljevic Marko - ali je on vec na poziciji sa makazama u ruci. Sece, place i smeje se. Izgleda kao da je na inauguraciji fabrike traktora, fali samo crveni tepih. Stefanija mu uvaljuje bebu u ruke i vodi ga u drugu prostoriju da je okupa uz pomoc druge babice. Zatim se vraca, vadi placentu i pokazuje mi je:
- Pogledaj kako je lepa!
Znam da sam pomalo omamljena od anestezije, ali... kad sam otisla na pijacu? Ocekujem da me pita "Hoces pola kile?", ali ona izgovara nesto drugo:
- Gospodjo, morala sam malo da vas secnem, pa sad moramo da stavimo kopce. Mogla bih i ja to da uradim, ali imam nalog da sacekam hirurga. Rec je o jednoj stazistkinji koja...
- A je l' mogu ja to sama? - dizem dva prsta. - Ja sam web-krojacica.

Dolazi stazistkinja-hirurg i pocinje da sije. Odlucujem da dremnem jednu partiju, nadajuci se da je po budjenju vise necu zateci. Ali, nakon sat vremena, ona je i dalje tamo.
- Izvinite, zar niste rekli samo tri kopce?
- Da, ali pomnozite to sa tri tkiva...

24.00
Osecam se kao salama upakovana u tesnu mrezu. Epidural je skoro izgubio dejstvo i celim telom pocinje polako da me prozima bol. A glavom prolazi jedna misao: vreme je da se vratim u sobu, gde NTO vec uveliko hrce. Stajem na klimave noge, uzimam bebu i, dok me muz pridrzava, pozdravljam Stefaniju. I, kao uzgred, pitam je:
- A da mi stavite i dve kopce na usi...?

Mojoj drugarici M. da joj brze prodju poslednji trudnicki dani.

19.30
- To je to, pukao mi je vodenjak - kazem muzu. - I to bas sad, kad sam pocela da spremam spagete sa tikvicama!
- Brzo, torbu, idemo!
- Polako. Prvo da veceramo. Necu, valjda, gladna na porodjaj?

21.00
Stizemo u porodiliste i, nakon prijemnih formalnosti (pregleda, ekografije i CTG-a), obavestavaju me da nema nikakvih znakova da beba hoce da vidi svetlost dana. Ali, odlucuju da me zadrze. Stavljaju mi pelene i salju me sobu. I dok muz petlja oko torbe, ja bojazljivo gledam oko sebe: mala soba, 3 sa 3, u njoj 2 kreveta: jedan prazan, u drugom neko cudno stvorenje, takodje u blazenom stanju. Gleda nas popreko kroz naocare. Nit' govori, nit' mrda, samo povremeno prstom pritiska daljinski od televizora. A isti tresti do daske.

23.00
Saljem muza kuci i napadno pokazujem znake umora: zevam, pokrivam se do glave i gasim lampu iznad svog kreveta. Ali NTO (Neidentifikovana Trudna Osoba) ne odustaje, i dalje cvrsto drzi daljinski uperen u televizor. Negde oko ponoci konstatujem koliko me grlo nosi kako mi se spava i kako bi mogla da pogasi sve sto je upaljeno. Klik! - gasi televizor - klik! - gasi svetlo - klik! - obara naslon kreveta u horizontalu. Soba odjednom zapada u tisinu. Samo se negde u pozadini cuje neki zvuk... nesto nalik... (postaje sve jaci i jaci)... nalik... (sad vec probija bubne opne)... na hrkanje! I dopire iz kreveta moje cimerke!

07.00
U sobu ulazi dezurna sestra. Kaci me na CTG i gleda me zabrinuto:
- Gospodjo, vidim da niste spavali, ali ne treba toliko da brinete. Tezi deo posla vam tek predstoji, pokusajte malo da odmorite.
Odmori ti pored ove hrkacice! Hocu premestaj! Ali, dok otvaram usta da to kazem, iz drugog ugla sobe se nenadano cuje piskavi glas:
- Ja sam odlicno spavala. Znate, moram da mirujem, posto imam rizicnu trudnocu...
Rizicnu? Da, ali po druge.
Zatim pali TV. Ja saljem muzu SMS da mi donese sto pre cepove za usi.

09.00
TV i dalje tresti, muz i ja se sporazumevamo mimikom. U sobu na svakih 15-20 minuta ulazi poneka osoba u belom mantilu i brizno se informise kod cimerke kako je, sta radi, treba li joj nesto. Tako saznajemo da je NTO zaposlena u samom porodilistu, ali na drugom odeljenju. Oko 11h pocinje da se skuplja i rodbina, potiskujuci nas sve vise i vise u cosak sobe. Svako od njih vadi po poklon i veselo poskakuje. Da nisam u porodilistu, pomislila bih da sam na ciganskoj svadbi.

11.00
Pocinju prve kontrakcije. Zovem babicu, ali ne moze da dodje do mene - cimerkini posetioci su zakrcili ne samo sobu, nego i pola hodnika. Nakon pola sata uspeva da udje preko prozora iz susedne sobe i pregleda me: i dalje je sve status kvo, samo sto me sad preseca bol na svakih 7-8 minuta. Ne preostaje mi nista drugo nego da cekam. Ali, od bola ne mogu ni da lezim, ni da stojim, ni da sedim. Samo bih urlala. Koristim priliku i marsiram napolje cimerkine posetioce. NTO se od straha pokriva cebetom preko glave. Muz preuzima kontrolu nad daljinskim i gasi televizor. Konacno malo tisine. Uspevam da ubacim jedan sendvic u "kljun".

12.00
Kontrakcije su sve ucestalije i nepodnosljivije. Pocinjem da cvilim da hocu epidural. Sestre i babice, koje se neprekidno smenjuju, samo odmahuju glavom: nista dok se ne otvorim bar 4 cm. Znaci, fali mi jos 3,5. To znaci jos 7 sati bolova. Umrecu! Pocinjem da preklinjem muza da mi da epidural, ali me on samo uplaseno gleda i sleze bespomocno ramenima. Istrcavam na hodnik i nalecem na cistacicu:
- Dajte mi epidural! Jeste me culi? Hocu e-p-i-d-u-r-a-l! - tresem je za ramena.

16.00
Obnevidela sam od bolova. Tumaram porodilistem, a na licima osoblja i posetilaca citam samo jedno: "Sad ce, valjda, da joj donesu belu kosulju, onu sto se vezuje otpozadi...". Oko 17h se pojavljuje neka nova sestra i odvodi me u porodjajni boks. Tamo vec sedi jedna porodilja i kulturno cuti. I ja bih da cutim, ali ne mogu. Otvaram usta da kazem kako mi se povraca, ali mi ne izlecu reci, nego onaj sedvic od rucka. Druga porodilja vristi i izlece iz boksa.
- Gospodjo, smirite se! Sad ste u mojim rukama! Gledajte me u oci i ponavljajte za mnom: sve je pod kontrolom!
Gledam levo, gledam desno, ali ne vidim nikog. Gledam gore, pa dole i, na kraju, vidim zensku osobu u belom mantilu, neodredjenog broja godina sa dve kikice na glavi. Jeste da ne odgovara standardnom opisu, ali mora da je doktorka. Odlicno! Sad sam u sigurnim rukama.
- Sedite ovde. Podignite glavu. Izbacite stomak.
- Ali...
- Ne bunite se!
Nastavljam da povracam. Muz, koji je u medjuvremenu doskakutao za mnom, mi drzi kesu. Doktorka koluta ocima.
- Vi bas necete da saradjujete! Moracu da vam dam nesto protiv povracanja -  i vadi ogromnu iglu.
- Dajte... mi... epidural! - stenjem izmedju kontrakcija koje su sada na manje od 5 minuta.
- Pogledajte sta ste uradili, polomili ste iglu! A lepo sam vam rekla da se ne mrdate. Sad cu morati da vam dam infuziju u saku, a to mnogo vise boli!
Pocinjemo da se rvemo, padamo na pod. Ona me lako savladjuje, iako je duplo manja od mene. Pobedonosno mi zabija iglu u saku svom snagom, ustaje i otresa uniformu.
- Prokletstvo, pogledajte sta ste sad uradili! - i pokazuje mi na monitor CTG-a - Izgubili smo oktucaje bebinog srca! Brzo masku sa kiseonikom. Sad cu vam na infuziju dati i...
Utom se u sobi pojavljuje zenska osoba srednjih godina, takodje u belom mantilu:
- 'Ajde, idi kuci, za danas si dosta stazirala.
Stazirala??? Sve ovo vreme sam bila u rukama stazistkinje? Hocu kuci!
- Gospodjo, - kaze mi prava doktorka nakon pregleda - sad ste spremni za epidural, ali cete morati jos malo da sacekate, jer je trenutno... hm... smena anesteziologa.

(nastavice se...)

Juce, onako, iz dosade, zapitam Google Analytics da mi kaze koje kljucne reci korisnici interneta upisuju u polje za pretragu pa zavrse na mom blogu.

Na prvom mestu je "paradajz sos" (a kako i ne bi, kad je recept moje svekrve neprevazidjen), zatom "beogradjanke free" (ovde, valjda, misle na "obilazak Beogradjanke besplatno", u vezi sa clankom o najvisim zgradama), a na trecem "novi fica" (kojem ocigledno reklama vise ne treba).

No, od svih kljucnih reci, samo je jedna kombinacija koja izbacuje moj blog na prvo mesto pretrage Google-a: "kakvo sranje gospode".

Znam, znam, ljubomorni ste.
Ne verujete?
Za sve neverne Tome, evo direktnog linka.
A slika uvek govori vise od reci:

Zahvaljujem Gospodu i ostaloj gospodi na ovakovom uspehu!

Pre par nedelja, nabasam na ne-secam-se-vise.com sajtu na sjajnu ponudu za 4 dana u novom hotelu sa 4 zvezdice. U Riminiju.

- Ali, zeno, Rimini je na moru! Sta cemo tamo u sred decembra? 
- Kako "sta cemo"? Kao da je potreban neki poseban razlog da bi se boravilo u hotelu sa 4 zvezdice? Pomisli samo na sav konfor koji nas tamo ceka, koktel za dobrodoslicu, mini-bar, bazen, bade-mantili debeli bar 3 centimetra, salon lepote, satelitska televizija, pogled na more... sve uracunato u cenu!

Nakon samo 5 sati voznje kolima po neprekidnoj kisi i magli, stizemo u prestonicu sunca, plaza, lezaljki, suncobrana i hotela. Obzirom da je decembar, docekuje nas samo ovo poslednje. Ali, nas hotel nije bilo koji.  Nas hotel ima 4 zvezdice.

Dok ulazimo kolima u dvoriste, blizu nas promice jedan radnik u belom odelu.
- Pogledaj sta je elegancija, - kazem muzu - ovde i zaposleni na parkingu nose bela odela! Oprostite, - pitam radnika - gde je ulaz u garazu? - i vadim vaucer sa naznakom "besplatan parking".
- Ako sacekate jos dva-tri meseca, bice pravo, pa onda levo - i krene da cisti rukom krec sa odela.
Pa dobro, garaza jos nije u upotrebi. Kao da je sad to presudno? Parkiracemo u dvoristu. Vazno je da je ostalo novo, cisto i sredjeno. Jer, nas hotel nije bilo koji. Nas hotel ima 4 zvezdice.

Odlazimo na recepciju i, dok cekamo nekog od osoblja, divimo se predivnom belom foajeu sa par belih fotelja, nekoliko barskih stolica i ogromnim belim sankom. Celim prostorom dominira... dominira... pa eto, prostor. Prazan. Ali, mi volimo taj "minimalisticki" stil  - nismo novokomponovani turisti, pa da nam trebaju klavir, kozne garniture i plasticni bendzamini za dobar odmor.

Za recepcijom se pojavljuje radnik sa parkiralista, doduse u cistom odelu, i u istom, minimalistickom, stilu (prakticno, bez reci), nam daje karticu od sobe. Paznja: karticu, ne kljuc! Jesmo li ili nismo krocili u visi nivo ugostiteljstva, rezervisuci ovaj hotel? Ovaj predivni hotel sa 4 zvezdice?

Ulazimo u stakleni lift i ostajemo bez daha. Ne zbog lepote, nego zbog hladnog vazduha. Jer, ono sto nam deluje kao da su stakla je, u stvari, prazan prostor ispunjen vazduhom. Spoljasnjim. Drzimo se za ruke da ne bi ispali iz lifta (ili, bolje, metalne konstrukcije koja se sastoji samo od poda, plafona i bocnih nosaca), i sa olaksanjem izlazimo na trecem spratu. Pokusavamo da uguramo karticu u nesto sto lici na prekidac za svetlo na zidu - nismo mi novokomponovani turisti, pa da ne znamo da kartica treba da se gurne u citac! - ali ne nalazimo nikakav otvor. Lupamo, grebemo, kuckamo, cupamo, razvaljujemo, ali nista. Otvora nema, pa nema. Muz, inace masinski inzenjer, krece da obija vrata.
- Cekaj! A da probamo da provucemo karticu ispred citaca, kao na kasi u samposluzi?
- Bzzz - i vrata se otvaraju. U cudu smo, kao da smo upravo nasli ulaz u tajnu pecinu iz price o Aladinu i carobnoj lampi. U stvari, lampe tek treba da ukljucimo. Po celoj sobi prekidaci, ali mi trazimo onaj centralni - nismo mi novokomponovani turisti, pa da ne znamo da svetlo ne radi bez kartice! - i krecemo da je provlacimo ispred citaca. Nakon desetog pokusaja smo i dalje u mraku. Posrnuli od umora, odustajemo od nagadjanja i, pod svetlom moblinog telefona, okrecemo broj recepcije:
- Gospodjo, treba da UBACITE karticu u citac! Gospodjo...? Halo...?

Budimo se sutradan u istoj pozi u kojoj smo kolabirali vece pre toga i odmah krecemo da se spremamo. Nemamo mnogo, obzirom da smo vec obuceni, vec samo da obavimo fizoloske potrebe, pranje zuba, umivanje... Dok je muz u kupatilu, posezem za daljinskim od televizora koji se sastoji od 4 upravljaca i za trenutak zastajem: mozda je bolje da prvo ubacim nesto u kljun? Otvaram mini-bar, ali nalazim samo dve flase vode od pola litre - jedna gazirana, druga "obicna" -  i poruku od uprave hotela "With compliments". More, kad vam ja budem dala "komplimente", ima da, osim ove vase 4, prebrojite i sve ostale zvezdice!

- Zeno, varam li se, ili kupatilo nema vrata?
Po prvi put zagledam sobu na svetlosti dana i shvatam da izmedju spavaceg dela i kupatila postoji samo jedan tanak paravan na koji je nakacen lavabo (minimalizam?). Deo sa wc-soljom, kao i deo za tusiranje, su zasebne prostorije, odvojene od dela sa lavaboom kliznim staklenim vratima (voajerizam?), s tim sto su im ta vrata zajednicka: ako je jedna osoba u wc-u, druga ne moze da se tusira (humorizam?). Ali, zato moze da pere noge u lavabou... na toj visini je, naime, isti postavljen. Paznju mi tad skrecu dva uredno slozena debela bade-mantila i na njima poruka od uprave hotela: "Za hotelski bazen, with compliments. PS: Salon lepote ce biti zatvoren do daljnjeg, iz tehnickih razloga. Izvinjavamo se cenjenim gostima".
- Pusti sad mazanje blatom u kozmetickom salonu - pogledaj ove bade-mantile! Vidis, muzu, da sam bila u pravu! A, ostavili su nam i plasticne papuce! Ovo ima samo u hotelu sa 4 zvezdice!
- Koji su broj tvoje papuce?
- 35.
- A moje?
- 35. Nemoj sad da cepidlacis. Idemo odmah u bazen.

Ulazimo u lift obuceni u bade-mantile i hotelske papuce. Osecam kako mi stopala trnu, a gangrena polako pocinje da hvata onu polovinu stopala koja mi nije stala u papucu. Ali stojicki cutim i neobavezno se smeskam muzu. On ima za 4 broja veca stopala od mene.

Napokon smo u prizemlju. Skacemo naglavacke u bazen, srecni sto cemo se konacno malo zagrejati u blagotvornoj toploj vodi... ali.. ali... zasto ne osecam vise noge? I zasto mi se ruke koce? Upomoc, tonem!

- Gopodjo...? Gospodjo! - vidim posle neodredjenog vremena recepcionera iznad sebe kako pokusava da me osvesti. - Bazen smo otvorili danas, mozda se voda jos nije... hmmm... dovoljno zagrejala?
- Prokleti bili! Hocu odmah da mi date koktel za dobrodoslicu koji mi niste dali sinoc! With compliments!
- Molim, gospodjo. U foajeu, gospodjo.

Krecem u bade-mantilu i papucama ka sanku, ali me moler-recepcioner-spasilac preusmerava u pravcu jednog tuznog stocica sa dva bokala i natpisima "alkoholni" i "bezalkoholni koktel". Ispijam naiskap onaj prvi i... i... tu mi se secanje o nasem boravku u hotelu nekako gubi. Nasem hotelu sa... sta rece, koliko zvezdica?

Avion "Montenegro Erlajnsa" uz tresak dotice pistu i, krivudajuci i doticuci travnjak, pocinje da usporava. 'Falim te boze, aterirasmo u Podgoricu! Putnici skacu na noge i, ne obaziruci se na stjuardesine molbe da se vrate na svoja mesta dok se letilica potpuno ne zaustavi, brzo vade rucni prtljag i guraju se prema izlazu. Avion se naglo zaustavlja, ali motor ostaje i dalje upaljen. Iz pilotske kabine izlazi razjareni kapetan:
- Rek'a sam vam da sjednete, inace ce ostanemo o'dje do sjutra!

Putnici se nevoljno vracaju na svoja mesta. Avion se pomera za stotinak metara i opet zaustavlja na sred piste. "Sta je sad, svi sedimo?", pitam se, dok iza sebe cujem stjuardesu:
- E, sad mozete da sidjete.
Da sidjemo? Po sred piste? U tom trenutku vidim kako nam se priblizava traktor vukuci nekoliko prikolica. Priznajem, videla sam razne sisteme prevoza putnika do aerodromske zgrade, ali ovakav jos ne. No, u Crnoj Gori smo. Silazim na tlo i krecem ka traktoru.
- Gdje ste vi posli? - pita me vozac srednjih godina u uniformi IMT-a.  - Ovo je za prtljag. Vi cete pjeske na onu stranu.
Uh, dobro je. Bas sam pocela da se pitam ko ce da mi postavi "lopovske" da bih se popela u prikolicu? Nego, neobicno to sto se pesaci - od Crnogoraca sam ocekivala neki manje naporan sistem. Odmah mi pada na pamet onaj vic kad na snimanju filma mole glumca Crnogorca da se proseta od jednog drveta do drugog, a on im odgovara: "Nadjite mi kaskadera!".  

Ulazim u aerodromsku zgradu, vadim italijanski pasos i po inerciji trazim pogledom EU salter. Tako je to, bar, u Italiji: ko je iz EU ide na jedan salter (i ne ceka nikakav red, sluzbenik mu se smeska), a ko nije, ide na onaj NON EU (i tamo ga ceka kilometarski red i mrzovoljni sluzbenik). U Podgorici ni traga od EU, ima dva saltera od kojih samo jedan radi i to zaprepascujucom sporocom. 

Nakon dobrih sat vremena stizem na red, ozbiljno zabrinuta sta ce biti s koferom koji me ceka na traci i vrti se u nedogled. Otimam sluzbenici pasos (dosta ga je zagledala) i trcim u deo za dostavu prtljaga. Gledam u ekran iznad trake i shvatam da iskrcaj istog sa leta iz Rima jos nije ni poceo. Prvo mora da se zavrsi onaj iz Zagreba, koji je sleteo sat vremena pre nas. Moracu, izgleda, jos malo da cekam. I cekam. Sedam na stolicu i vadim sendvic. "Welcome to Montengero!", mislim se. Pocinjem nehajno da posmatram reklame impozantnih dimenzija nacickane na svakom slobodnom zidu: "Dobro pozalovat!", "Vbor oceviden!", "Klubnij dom ot sobstvenika sdan!". Kiseli krastavac mi zastaje u grlu: a da nije pilot pogresio i mi zavrsili u Moskvi?

Utom traka pocinje da se krece i na njoj da se pojavljuju torbe. Konacno! Tresem mrvice sa jakne i zauzimam niski start ispred okna iz kojeg izlazi prtljag. Cekam. I cekam. Svi su vec uzeli svoje stvari i otisli. Na traci vise nema niceg, osim jedne masne kutije sumnjivog sadrzaja. Sa piste se cuje rulanje aviona, a na ekranu za prtljag se pojavljuje ime "Pariz". Okrecem se bespomocno oko sebe, ali od sluzbenog osoblja nema nikog, cak ni na carini. Svi su u kaficu s druge strane granice, dok cekaju da se pojavi novi avion. Nekako nalazim biro za izgubljene stvari, ali tamo, nepotrebno je reci, nema nikog. Cekam. I cekam. Nakon nesto manje od sat vremena pojavljuje se Gospodja Sluzbenica i ljutitim glasom me pita:
- Jeste li vi I. B.?
- Jesam - odgovaram, mada posle onoliko sati cekanja vise nisam sigurna u to.
- Eno vam ga kofer tamo. Jaka stvar ako nije stigao sa stvarima iz Rima, nego s onima iz Pariza. Zar niste mogli malo da sacèkate?

Kad-tad, to je moralo da se desi: radovi najbesposlenije web-krojacice u Italiji nasli su se na Web Festu 2009, takmicenju za najbolje regionalne web projekte. Znam da necete odoleti impulsu da glasate, pa cu vam odmah reci "sta" i "kako": 

• - glasajte za www.bubanj.com u kategorijama personalni i nabolji vizuealni dizajn 
• - glasajte za www.bubanj.com/blog u kategorijama blog i zabavni
• - javite mi na ivana@bubanj.com da ste glasali, a ja cu vam poslati kriglu piva. Ziveli!

PS: da biste glasali, neophodno je da se registrujete, ali nemojte da vas ta gnjavaza obeshrabri. Besposlena krojacica nije dugme